Ma nije bilo strašno kao prošli put. Zapravo bilo je odlično! Nazvala me bivša kolegica s posla i pitala da li bi išao na jezero. Ima tu jedno jezero, mislim ima ovdje stotine jezera, ali ima jedno koje je malo toplije, ma tu je, nema više od pola sata autom. Pa ajde, možda, moguće, vidjet ćemo, javit ću ti se kasnije.
Poučen iskustvom, očekivao sam da bi svašta moglo biti. Još je sada i gora situacija jer bi išli njenim autom. Pa šta ću jadan ako me ostavi tamo negdje da plutam kao slatkovodni tuljan? Ajde, nagovorila me, idem, riskirat ću pa kud puklo.
Došli mi tamo oko 11 sati i s obzirom da je radni dan - nigdje nikoga. Bacili se u vodu koja i nije baš topla za naše pojmove, al ajde, s obzirom da se u daljini vidi snijeg ova voda i nije toliko hladna. Nakon prvog namakanja ja sam se zavalio u hlad, a ona odmah tu, prva osoba do mene, nekih petnaest metara dalje. Idilično je bilo, ali ubrzo su ljudi počeli dolaziti.
Malo kasnije sam odlučio da legnem do nje na sunce. Zbog nje, naravno, ne zbog sunca. Ajd ipak da se družimo kad smo već skupa došli tamo. I proveli mi nekih dva sata na suncu. Sada izgledam kao slatkovodni tuljan sa roštilja. Ima da se skrivam od sunca sljedećih deset dana.
Eto, uspio sam nakon svih ovih godina u Norveškoj boraviti u vodi, na otvorenom, duže od nekoliko sekundi. Znao sam ja za ovo jezero i prije, al eto, nekako, nikako da odem.
A i mala je ovaj put bila sasvim ok. Ponašala se!