Radeć svoj posao, non stop se muvam po kojekakvim firmama i hotelima. Na neki način tako upoznajem dosta ljudi. Nije to baš neko pravo upoznavanje, ali prebijemo koju pametnu onako u prolazu. Negdje neke od njih samo uredno pozdravim i to je to. A bome ponegdje uz pozdrav padne i poneki osmjeh.
Svaki put osmjehne se ona, osmjehnem se ja. Pozdravimo se i ko dva debila, nesposobni da kažemo još poneku riječ, samo prođemo. Ali iz tjedna u tjedan, sve sam odlučniji da započnem konverzaciju.
Stigao je još jedan dan kada odlazim u njenu firmu. Prije toga obilazim razne ostale lokacije, radim svoj posao i razmišljam što bi bilo dobro reći joj. Mijenjam tepihe u jednoj trokatnoj zgradi. Ubacujem ih u lift i krećem sa vrha. Zamijenim tepih, ulazim u lift pa idem kat niže. Na katu niže mijenjam tepih kad ono - ona! Hei ja, hei ona. Osmjeh ja, osmjeh ona. Trebamo proći kroz ista vrata, kad ono konjina neodgojena prođe prije nje, al ajd makar sam joj pridržao vrata. Upadnem u lift, kad ono eto nje za mnom. Oho! Smijuljimo se oboje. U mojoj glavi poteče razgovor:
Ja: Reci nešto.
Ja: Što?
Ja: Bilo što.
Ja: Što bilo što?
Ja: Bilo što reci! Brzo!!!
Ja: Što da kažem?
Ja: Pozovi je na kavu.
Ja: Ma ne, prenapadno je to.
Ja: Predstavi se na neki način.
Ja: Ma jok! Glupo je ovako u liftu.
Ja: Učini bilo što!!!
Ja: Što?!
Ja: Udri glavom u zid konjino!
Ja: Šteta zida...
Dok smo se ja i ja svađali, lift se zaustavio te smo ja i ja smo izašli... Nastavio sam raditi razmišljajući da ću je kasnije vidjeti u njenoj firmi pa možda uspijem popraviti situaciju. Ali malo morgen, nije je bilo tamo. Drugi ja rekao je "tako ti i treba"!
Ono što je pisac htio reći, u ovoj usamljenoj zemlji umjesto da iskoristim bilo kakvu, pa i najmanju priliku da nekoga upoznam, ja jednostavno ne koristim te prilike. Treba se nekako ugurati među te Norvežane, posebno među Norvežanke, ali ako ovako nastavim...
